Руски архитекти дали су печат изгледу Београда и Србије. Градили су административне зграде, резиденције, и цркве,. Јуриј Коваљевски је још 1923. године планирао изградњу Новог Београда

МЕЂУ руским архитектама-емигрантима најпознатији је био Николај Васиљев. Он је у Београду провео мање од две године, почетком двадесетих, али нам је за то време ипак оставио зграду Војногеографског института на Београдској тврђави, у којој је данас Војни музеј, и више стамбених кућа у престоници.

Попут Краснова, и Васиљев је добио запослење у Министарству грађевине Краљевине СХС, али је у његовом случају ова наша институција пропустила да уочи какав човек јој је пао са неба. Николај Васиљев рођен је 1875. године у селу Погорелки, у Јарославској губернији, у сељачкој породици, која се, захваљујући његовом предузимљивом оцу, издигла до трговачког еснафа. У Петрограду је прво завршио инжењерску, па уметничку високу школу. У везу са Србијом дошао је рано, победивши 1908, на међународном конкурсу са инжењером Степаном Кричинским, на конкурсу Министарства финансија Краљевине, за зграду Управе државних монопола у Београду. Она није подигнута, и на њеном месту је данас зграда Владе, дело Николаја Краснова.

ТОКОМ боравка у Београду, Васиљев је учествовао и на првом конкурсу за Споменик незнаном јунаку на Авали. Није познато да ли је награђен, али је његов мотив – асоцијацију на антички грчки храм – деценију касније евоцирао неизбежни Иван Мештровић, чији споменик је и подигнут.

Најзначајнија грађевина Васиљева у Београду, Војногеографски институт, завршена је 1926, по ауторовој другој емиграцији, овога пута у САД. Иако на простору тврђаве са вишевековним слојевима прошлости, ретко се може чути да ова зграда одудара од свог окружења. Дух архитектуре средњовековних замкова и утврђења Васиљев је претходно успешно оживео у радовима у данашњој естонској престоници Талину. Зграда је знатно оштећена у рату, Војногеографски институт је педесетих пресељен у Улицу Мије Ковачевића, у још значајнију грађевину (означила раскид са послератним „руским“ утицајем на наше градитељство), а у Тврђаву се 1961. уселио Војни музеј. Зграда је, приликом адаптације, изгубила опсерваторију.

 

АУТЕНТИЧАН градитељски опус и стил оставио је архитекта Виктор Лукомски, један од најуспешнијих руских неимара у Југославији, али и у читавој заграничној Русији. Рођен у Калуги 1884, дипломирао је на Институту грађевинских инжењера „Цар Николај Први“ у Петрограду. У Краљевину СХС доспео је 1920. са супругом Зинаидом Федченко. Образован и амбициозан, брзо налази запослење као привремени архитекта у Архитектонском одељењу Министарства грађевина. После нострификације дипломе, 1930. године отворио је самостални биро, учествујући на низу јасних конкурса. Сарађивао је с дворским градитељем Живојином Николићем, са Николајем Красновим, као и са Георгијем Коваљевским, Иваном Риком и Александром Стерлиговим. Био је активан члан руске уметничке групе

К.Р.У.Г. (1930-1934).

Истакао се као градитељ монументалних административних и више породичних стамбених зграда, вила, резиденцијалних комплекса и православних цркава. Како пише Александар Кадијевић, у профаној архитектури спајао је елементе српског националног стила и академизма (Стари двор на Дедињу, хотел на Авали, Патријаршија), а у црквеном градитељству примењивао је слободније и маштовитије форме (Храм Св. Андрије у дворском комплексу, цркве у Рогачи, Жаркову и на Савинцу).

НЕУСИЉЕНОМ стилизацијом традиционалних средњовековних српско-византијских мотива, донекле модернизованих, изградио је препознатљив тип једноставних, блоковски разуђених и скромно декорисаних објеката. Крајем међуратног периода примењивао је и елементе модернизма. Оставио је више награђених, али неизведених конкурсних решења. Током окупације није радио, живећи од продаје личних ствари. Супруга Зинаида се одселила у Француску. После 1945. био је члан Народног фронта и радио је као архитекта у предузећу за електрификацију „Исток“. Умро је 15. јуна 1947. у Београду.

Архитекта Вилим Баумгартен, рођен у Петрограду 1879, носио је исто презиме као отац савремене естетике, немачки филозоф. По приспећу у КСХС, запослио се у Министарству војном, а нашој оружаној сили је оставио и своје најважније дело – Палату Генералштаба у Улици кнеза Милоша (1924-1928), која, уз суседна остварења Николаја Краснова (и уз срушени Добровићев Генералштаб), чини јединствени амбијент монументалних јавних објеката. Почетком тридесетих Баумгартен је саградио и Руски дом у Улици краљице Наталије, користећи асоцијације на руске племићке дворце са конца 19. века. У Скопљу је изградио Официрски дом (1925-1929), порушен у земљотресу. Последње Баумгартеново забележено дело је зграда Хипотекарне банке из 1940. (са архитектом Солодовим), сада стара панчевачка пошта, која већ садржи одлике модернизма.

Јуриј Коваљевски, рођен 1888. у Јелисаветграду, од милоште прозван „по српски“ Ђорђе, највише нас је задужио Генералним урбанистичким планом Београда из 1923. године. У њему је применио знање стечено у Кијеву, где је радио управо у Одељењу за генерални план града. Осим тога, у Кијеву је предавао и на Политехничком институту.

У плану из 1923. Коваљски је предвидео ширење престонице на леву обалу Саве, тј. на простор данашњег Новог Београда. То, међутим, није ушло у званичан документ. Дао је и своје виђење регулације Топчидера, као и парцелације Чиновничке колоније на Вождовцу, једног од првих плански формираних насеља. Године 1930. урадио је идејну скицу за уређење Теразијске терасе, недосањаног сна Београђана.

КОВАЉЕВСКИ се 1931. позабавио и урбанизмом Земуна и села Бежаније. Две године касније сачинио је идејни пројекат за искоришћавање простора испод приступних рампи за Мост краља Александра, где је предвидео магацине и пијаце. У то време радио је и скице за трг између Скупштине и Новог двора, где је предлагао да се подигну споменик краљу Александру и обелиск као симбол уједињења. У Београду је пројектовао и Студентски дом Краљ Александар (у међувремену – „Лола“), Дечје обданиште бр. 3, шеталиште на Калемегдану, надгробни споменик руског посланика Николаја Хартвига. У Бачкој Тополи је, како сумира Зоран Маневић у „Лексикону неимара“, урадио пројекат за цркву, а у Крагујевцу – најлепшу пијачну халу у Србији (1928) и Дом пожарне дружине (1934), оба у сарадњи са Михаилом Радовановићем.

Београд Јурија Коваљевског никада није саграђен – као, уосталом, ни остали имагинарни Београди из планских докумената.

ЛАВОВИ СТИЖУ У СРБИЈУ

ПРИСУСТВО фигура лавова на гастарбајтерским кућама у, рецимо, Браничевском округу, данас изазива подсмех дела наше јавности осетљивијег на кич. Долазак афричких звери на српско градитељско тло, тековина је, међутим, руских архитеката. Они су двадесетих година прошлог века обогатили зидове овдашњих грађевина многим орнаментима – између осталог, и фигурама лавова у разним „позама“.

ВАЛЕРИЈ Сташевски (1882-1945) од 1920. до 1941. радио је у Министарству грађевина. Његова „чеда“ су Руска црква на Ташмајдану (1924), већи број београдских грађанских кућа и вила, као и Модерна гаража у Улици Мајке Јевросиме 30, отворена 1929, данас Музеј аутомобила.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here