У договору с Немцима, средином септембра 1941, генерал Михаило Скородумов формира Руски заштитни корпус који су чинили припадници јединица које су у Србију дошле са бароном Врангелом

 

У КОНКУРЕНЦИЈИ „црвених“, у Другом светском рату, многи „бели“ Руси определили су се за – „црне“. Односно за страну коју је историја означила као крвног непријатеља њиховог рода, за нацистичку Немачку.

У Недићевој Србији, на почетку рата, како каже Алексеј Тимофејев у зборнику „Интелектуалци и рат 1939-1947“, живело је око 20.000 „белих“ Руса, од чега 7.000-8.000 у Београду. Они на самом почетку оснивају Комитет за прву помоћ жртвама бомбардовања, али убрзо на чело руске емиграције и војних руских формација (шуцкора) долази генерал Михаил Федорович Скородумов. Он је формално био на челу Бироа за заштиту интереса и за помагање рускиm емигрантима у Србији. Биро је био смештен у Руском дому и укључио се у попис емиграната, по наредби немачких органа. Све руске избеглице старије од 16 година добијале су посебне личне карте, али су морали да докажу аријевско порекло.

ПОСЛЕ дизања партизанског устанка, у лето 1941, комунисти почињу да нападају Русе на улицама, премлаћују их, па и убијају. Скородумов је тврдио да су до краја лета ликвидирали око 300 људи, међу којима је било и свештеника. Зато руски емигранти стварају одреде самоодбране. Козаци, на пример, оформљују две такве јединице у Шапцу, после убиства пет козака, и оне са немачким снагама ратују против партизана.

У сагласју с Немцима Скородумов формира Руски заштитни корпус 12. септембра 1941. и проглашава мобилизацију свих војних обвезника између 18 и 55 година. Немачка идеја је била да РЗК чува, пре свега, руднике и привредне и инфраструктурне објекте од диверзија и саботажа. Руски генерал се, пак, залагао за то да се „после пораза комунизма у Србији“, Корпус преусмери на Источни фронт. Немци нису били задовољни оваквом руском самоиницијативом, па су чак, како тврди Бојан Димитријевић у књизи „Војска Недићеве Србије“, директно Скородумову рекли да ће његове снаге бити расформиране чим се смањи опасност у Србији.

СКОРОДУМОВ је, ипак, почео да ради на обнови руске националне војске за поход против бољшевика. У том контексту започео је преговоре са сарадником СС у Загребу, грофом Фон Хајдек-Корвином, о евакуацији руских емиграната из НДХ. Када су скупили 200 људи спремних да одмах крену у Београд, београдска испостава безбедносне службе СД је идеју стопирала, а грофа ухапсила због прекорачења овлашћења.

И Скородумов је смењен и ухапшен 14. септембра 1941. Из тамнице је изашао тек 1944. и радио као обућар све док се Црвена армија није приближила Дунаву. Тек тада се, сходно неком давном обећању које је дао, вратио у свој корпус и са његовим јединицама напустио Србију.

У почетку је Руски корпус имао свега 3.000 официра и војника. Значајну улогу у организовању ове групе одиграо је пуковник Ерих Кевиш, начелник штаба војног заповедника за Србију. Шеф руског обавештајног уреда у Србији, генерал-мајор Крејтер, руски емигрант, био је задужен за регрутовање и одабир.

До децембра 1942. Корпус је имао 7.500 војника, од којих су неки били и из других делова југоисточне Европе, а не само из Србије. До његовог раста долази после смене Скородумова. Немци су на место цивилног шефа руске емиграције поставили Владимира Владимировича Крејтера, а за војног заповедника „Руске охраное групе“ Бориса Александровича Штејфона. Обојицу су сматрали фолксдојчерима, иако су се они сами изјашњавали као руски царски официри. Штејфон је уз то био Јевреј из Харкова, чији је отац прешао у православље да би син имао несметану каријеру официра. Али, обојица су се декларисала и као непоправљиви монархисти, што их је и определило за сарадњу са Немцима.

ОСНОВНИ контингент чинили су припадници снага генерала Врангела. Корпус је био под директном надлежношћу немачког опуномоћеника за привреду Франца Нојхаузена, али га је издржавала Недићева влада. Његови припадници су носили немачке униформе и имали немачка документа. У њега су регрутовани и совјетски ратни заробљеници. РЗК је нарочито био ангажован за осигурање производње у рудницима у Крупњу, Бору и Мајданпеку, као и за осигурање обале Дрине, железнице у долини Ибра и рудника Трепча.

Руски емигранти ратовали су са Немцима и против партизана, а прилику за окршај са јединицама Црвене армије, добијају у октобру 1944, када је у Корпусу служило око 11.000 људи. Доживели су тешке губитке током неуспелих покушаја да спрече продор партизана и Црвене армије, и за време повлачења преко босанских планина у Словенију.

После изненадне смрти генерала Штејфона, у Загребу, у априлу 1945, команду преузима козачки пуковник Анатолиј Рогожин. До завршетка рата главнина корпуса је успела да напусти Југославију и преда се Британцима. У тренутку капитулације у РЗК је остало 5.584 људи. Верује се да је кроз њега за непуне четири године прошло око 17.000 бораца.

ДРУГА већа руска јединица био је пук „Варјаг“, за чију организацију је заслужан командант полиције у Србији, групенфирер Август Мајснер. Осим тога, постојала је и Козачка дивизија. Прва козачка коњичка дивизија Вермахта формирана је током лета 1943. Од септембра те године налази се у саставу Друге оклопне армије, која се бори против НОВЈ у Срему и Славонији, али и јужно од Саве. У новембру 1944. проглашена је СС формацијом. Почетком следеће године из њеног састава формирана је и Друга козачка коњичка дивизија, која је завршила у јужној Аустрији. Део козака заробила је Црвена армија, а део Британци.

У биткама против партизана посебан допринос дали су и руски стрип цртачи и карикатуристи: чувени Константин Кузњецов дизајнирао је немачке пропагандне плакате и боршуре, а Јуриј Лобачев помагао је недићевској штампи. Руски емигранти имали су великог удела и у дизајну „Антимасонске и антикомунистичке изложбе“, у јесен 1941. Ова пропагандна акција претходила је тоталном погрому Јевреја у логорима. Изложбу је посетило око 80.000 људи, међу којима и Недић лично, са министрима.

ЈЕДАН, додуше мањи број емиграната прикључио се ипак партизанима. Међу њима је најпознатији био инжењер Владимир Смирнов, „одговоран“ за рушење моста на Неретви, у чувеној бици, када је наложио прављење новог, импровизованог моста. Преко њега су, заваравши Немце, партизани успели да се извуку из обруча.

Трећа група Руса формирала је илегални Савез совјетских патриота, који је из Београда помагао партизанима. Према неким проценама, он је имао нешто више од 100 људи.

Историја је запамтила и храброст једног Руса – крагујевачког професора латинског језика Ђорђа Ковбаска. Мада је од Немаца, као руски емигрант, добио понуду да изађе из строја спремљеног за стрељање, Ковбаско је до краја остао са својим ђацима. Стрељан је у Шумарицама, 21. октобра 1941.

Најмање трећина емиграната повукла се на крају рата пред доласком совјетских трупа. Мада су две трећине остале, Руси су, практично, престали да постоје као озбиљна социјална група у послератној Југославији. Неке од оних који су остали ухапсили су совјетски војници и депортовали их у Сибир и логоре НКВД. Неки су одмах убијени. Попис из 1948. показује да је у земљи било свега око 13.000 Руса.

ЕМИСИЈЕ НА РАДИЈУ

ОСИМ појединих руских листова који су почињали да излазе и брзо се гасили током рата, емигранти су имали и своје емисије на Радио Београду, почевши од 1943. Ове емисије слушале су се и преко војничких радио-станица Руског корпуса, а јавна слушања су организована и у позоришној сали Руског дома.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here