Свестрани ерудита Сергеј Смирнов је организовао први попис споменика и средњовековног наслеђа Србије. Урадио је копије свих фресака, и обезбедио око пет стотина цртежа храмова

ЛИЧНОСТ која вероватно најбоље персонификује везе руског царства у расејању са српском и југословенском краљевином, спојеве између две културе, две традиције и два народа, јесте Сергеј Николајевич Смирнов.

Познанство тог свестраног ерудите, инжењера и архитекте, врсног организатора и систематизатора са члановима српске династије Карађорђевић почело је још у старој Русији, пре преврата. Он је од 1916. био управник Павловског дворца и његовог комплекса и лични секретар кнеза Ивана Константиновича Романова, ожењеног српском принцезом Јеленом, ћерком краља Петра и сестром регента Александра, будућег ујединитеља.

Сергеј Николајевич Смирнов родио се 1877. у Петрограду. Његова породица је добила статус наследних дворјана благодарећи ратним заслугама његовог деде, Василија Ивановича Смирнова, јунака рата из 1812. Отац Николај Васиљевич Смирнов (1851-1925) био је војни инжењер и архитекта Петербуршких војних школских установа. Сергеј је продужио дело свог оца, поставши, такође, инжењер и архитекта. Завршио је први кадетски корпус у Санкт Петербургу 1893. и уписао се на Институт инжењера железнице, завршивши 1898. ту угледну школу. Убрзо је ангажован на градилиштима мостова, стамбених зграда… По каријерној лествици пео се брзо и сигурно. Одликован је орденима Светог Станислава и Свете Ане.

ЖИВОТОМ и делом ове недовољно познате историјске личности бавила се Људмила В. Кузмичева, у тексту „Активност Сергеја Николајевича Смирнова при краљевском двору Југославије (1918-1941)“, објављеном у капиталном издању „Руски некропољ у Београду: знамење историјског пријатељства“. Смирнов је био најзаслужнији је за глатку и успешну градњу петроградског Храма Спаса на водама, отвореног 1911, у спомен на морнаре страдале у Руско-јапанском рату. Те године је унапређен у чин камер-јункера царског двора. Управо при изградњи храма, зближио се са грчком краљицом Олгом, њеним братом великим кнезом Константином и његовом децом, укључујући за нас значајног Ивана Константиновича (1886-1918). Грчка краљица позвала га је да изгради храмове у Солуну и Атини, у знак сећања на њеног мужа, убијеног краља Ђорђа, а велики кнез му је 1915. поверио градњу храма у Подмосковљу, у спомен на сина Олега, палог на фронту.

Смирнов је 1907. постао почасни члан Главног одбора за прикљупљање прилога за дечје домове, а 1916. и директор једног дечјег дома. Искуство стечено на тим пословима сигурно му је помогло касније у Југославији, на сличним пословима. Осим тога, Сергеј Смирнов се бавио и научним радом и проучавањем уметности. У Павловском дворцу, приказао је своје вредно и систематично лице: сачинио је инвентар многобројних и непроцењивих колекција и систематизовао књижни фонд.

БРАК српске принцезе Јелене с руским великим кнезом Иваном имао је велики политички значај. Циљ Русије је било јачање династије Карађорђевић, укључујући нормализовање њених односа са европским дворовима после крвничког убиства српског краљевског пара 1903. године. У то је Русија уложила две године неуморног дипломатског рада. Принц Ђорђе је изгубио право наслеђа престола, а млађи Карађорђевић, Александар, умало није умро од трбушног тифуса. Како Руси нису имали поверења у кнеза Арсена и сина му Павла, постојала је бојазан да би престо могао да остане упражњен. Пашић, русофил, уцењивао је Русе енглеским принчевима. Тако је, вероватно, сазрео план да се Александрова сестра Јелена уда за руског великог кнеза, споменутог Ивана Константиновича: у случају да се престолонаследник из неког разлога представи господу, она би могла да постане краљица Србије, а њен муж принц-супруг, као у Британији.

Онда је дошао – смак једног света. Кнеза Ивана револуционари су изгнали прво у Јекатеринбург, затим у Алапајевск. Тамо су га, са двојицом браће и са другим Романовима, 18. јула живог бацили у јаму, у коју су потом спустили бомбе. Његова супруга Јелена била је, са српском војном мисијом, ухапшена у Јекатеринбургу, одакле је, као одана супруга, пожелела да се придружи мужу у његовом сужањству. Срећом, није, избегавши, једина из императорске породице, смрт. Била је заточена у Перму и Москви, одакле је, захваљујући дипломатској интервенцији, 1919. емигрирала у Краљевину СХС, код оца и брата. Од 1921. са децом је живела у Лондону. Умрла је 1962. у Кану.

ДРУГО БЕКСТВО

СЕРГЕЈ Николајевич Смирнов пензионисан је 1935. године, уз принадлежности од 5.000 динара месечно. Из Југославије је 1945. побегао пред новом бољшевичком револуцијом, скончавши 1958. у Уругвају, под неразјашњеним околностима.

ВЕЛИКУ улогу у Јеленином ослобађању одиграо је Сергеј Смирнов, који је њеним трагом кренуо на Урал и Сибир. Кнегињу и њену пратњу испитивала је и Чека. Од свих ухапшених у Јекатеринбургу повезаних са домом Романових, у животу су остали само српски поданици, а Смирнов је имао фалсификовани пасош Краљевине Србије. Према званичним документима из руских архива, он је, међутим – стрељан.

Архиви нису свемоћни, као ни револуција.

После емигрирања у Краљевину СХС 1919. године, испочетка је био лични секретар Јелене Романове, што је подразумевало вођење и контролу њених финансија, заштиту интереса деце, организацију њених званичних посета, регулисање статуса у Дому Романових и у европској монархијској породици уопште. Радио је, истовремено, и у канцеларији државног комесара за проблеме руских избеглица. У име кнегиње Јелене и из њених личних средстава, Смирнов је помагао емигранте, углавном не тако великим средствима, са 200 до 500 динара (минимумом за живот се тада сматрало 400 динара месечно), првенствено болесне жене и децу.

Његова архива сведочи о великој помоћи коју су угрожени Руси добијали од породице Карађорђевић. Постојало је, на пример, Друштво помоћи руској сирочади под високим покровитељством кнегиње Јелене, основано 1925. Оно је издржавало два дечја дома, у Белој Цркви и у манастиру Хопово. Пословима својих одбеглих земљака Смирнов се бавио и широм Европе. А унутар граница наше предратне краљевине, о Русима је бринуо и током окупације, о чему сведоче његови преговори с Немцима све до 1944. године.

СМИРНОВ је код Карађорђевића био дворски инжењер и архитекта. Он је руководио изградњом нове краљевске резиденције у Београду, на Дедињу, као и подизањем меморијалног комплекса владајуће династије на Опленцу. За опремање храма на Опленцу Смирнов је ангажовао руске архитекте и друге уметнике.

Осим тога, Сергеју Смирнову био је поверен одговоран посао сакупљања и анализе старих писаних споменика српске и југословенске културе. Као једно од својих првих удружења, руски научници су формирали Археолошко друштво, под високим покровитељством – кнегиње Јелене.

Група руских стручњака на челу са Смирновом, у лето 1922, на позив краља Александра прихватила се огромног посла: пописивања српских споменика. Урађене су копије фресака, донето је око 500 цртежа храмова. Први пут, средњовековно наслеђе Србије проучавано је на тако свеобухватан начин. Систем установа за заштиту споменика културе, који брине о нашем историјском наслеђу, успостављен је тек после Другог светског рата.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here