Патријарх Варнава, и поред противљења Цариградске патријаршије, дао је аутономију Руској заграничној цркви, првој емигрантској цркви у целој хришћанској историји

МНОГОБРОЈНА руска колонија у егзилу била је изузетно везана за своју цркву: редовно су је посећивали, активно учествовали у парохијском животу и били чланови чувених руских црквених хорова. Богослужења су вршена непрекидно, од првог дана одласка у егзил – прво на палубама бродова, па по шаторима и баракама, подрумима и фискултурним салама, под отвореним небом и пред покретним олтаром…

У међуратном периоду деловало је више десетина руских цркава. Мањи број њих имао је одговарајући храм, док је већина радила у просторијама опремљеним за богослужење у склопу руских школа или домова. У почетку, одређеним данима у недељи богослужења су организована и у локалним српским храмовима, уз дозволу црквених власти. У местима где су јединице руске армије радиле у оквиру радних одреда, биле су образоване покретне цркве, а у руским колонијама, у којима је било много избеглица али не и руских цркава, формирана је специјална категорија путујућих свештеника.

ИЗБЕГЛИЦЕ су са собом донеле из отаџбине и разне црквене предмете, верујући у њихово дубоко религиозно значење. Тако су 1920. у Новоросијску свештеници у литургијским одорама, уз црквено појање, понели на брод чувену Курску чудотворну икону Богородице. Иако је у луци владала неописива гужва, при појави иконе маса се повукла, направила пролаз и свештеници су се неометано укрцали.

Већина породица је са собом понела породичне или венчане иконе. Качили су их, са кандилом, у угао собе преко специјално извезеног белог пешкира. Мале иконе на ланчићима биле су окачене на постељама и дечјим креветима. У временима тешких унутрашњих ломова и драма, религиозност је за руског човека била сигурна лука и утеха.

СПЦ је дала аутономију Руској православној заграничној цркви, која је, иначе, била прва емигрантска црква у целој хришћанској историји, и више пута је стала у одбрану њеног постојања. Најјачи притисак да се укине Архијерејски синод РПЦ долазио је из Цариградске патријаршије, која је Руску заграничну цркву сматрала неканонском, али је Свети архијерејски сабор СПЦ узвратио цариградској патријаршији да на сопственој канонској територији има право да организује црквену власт по сопственом нахођењу.

У ВРЕМЕ патријарха Варнаве СПЦ је одолела и притисцима Московске патријаршије да РПЦ буде укинута. Патријарх Варнава, иначе ђак Санктпетербуршке духовне академије, толико је поштовао митрополита Антонија, да је овај предводио литургију приликом патријарховог устоличења, 1930.године.

У Краљевини СХС 1922. формиран је Архијерејски синод РПЦ у избеглиштву. Седиште му је било у Сремским Карловцима од када се Привремена загранична црквена управа, 1921. године, на челу са митрополитом Антонијем преселила ту из Константинопоља. Патријарх је руској црквеној управи уступио део карловачког Патријаршијског двора.

Руска црква имала је своју штампу, руски професори су предавали у богословским школама…

ФРУШКОГОРСКИ манастири су после Првог светског рата били у бедном стању и у њих су ступали руски монаси и обнављали их (Јазак, Привина глава, Шишатовац, Врдник). Посебно су опустели женски манастири, па су у њих долазиле руске монахиње. Само у Ново Хопово стигло је 80 монахиња из Светобогородичиног манастира Лесна из Холмско-Варшавске епархије, на челу са игуманијом Екатарином и њеном наследницом Нином. Монахиње су избегле носећи на пут чудотворну икону Пресвете Богородице, коју су спасле. Овај манастир постао је с временом расадник српског женског монаштва.

 

Прва капела, одмах по доласку белих емиграната у српску престоницу, импровизована је у просторијама једног ресторана у Улици краља Милана, а врло брзо Руси добијају и своје цркве. У Београду је то Црква Свете Тројице, на Ташмајдану, у којој је прва служба одржана у јануару 1924, а у Белој Цркви, у којој је био смештен Кримски кадетски корпус, Марински Донски институт, Николајевска коњичка школа и дечји дом – Црква Светог Јована Богослова. Иверска капела изграђена је на Новом гробљу 1931. У другим градовима службе су се махом обављале у српским храмовима.

 

НАЈВАЖНИЈА фигура Руске заграничне цркве је њен поглавар митрополит Антоније, изданак старе племићке породице Храпавицки. Замонашио се четири дана по окончању студија, а пре одласка из Русије био је професор, доцент, ректор Московске и Казанске духовне академије, епископ Волински…

Занимљив је однос митрополита Антонија са чувеним писцем Лавом Николајевичем Толстојем. Митрополит је прво полемисао са његовим популарним публикацијама, а затим га и посетио у Москви. Остао је Толстојев запис да га од свих свештеника најбоље разуме управо Антоније – његов велики критичар.

Иако се очекивало да ће постати први патријарх обновљене руске Патријаршије, из шешира је извучено име московског митрополита Тихона, а Антоније постаје митрополит кијевски и галицки. На тој функцији га затиче Октобарска револуција. „Бели“ га пребацују 1920. у Грчку, где одлази на Свету Гору, у Пантелејмонов манастир, са жељом да се повуче из јавног живота. Генерал Петар Врангел га, међутим, моли да дође на Крим и помогне евакуацију изгнаника.

У ЦАРИГРАДУ, у руском логору, почиње и његово изгнанство, дуго 16 година. На позив патријарха српског Димитрија и на иницијативу епископа нишког Доситеја, 1921. стиже у Београд, где је већ постојала добро организована руска парохија, захваљујући протојереју Петру Беловидовом. Све до смрти, 1936. године, водио је РПЦ у избеглиштву из Сремских Карловаца. Умро је у Патријаршијском двору, на рукама патријарха Варнаве.

Занимљива фигура је и отац Петар Беловидов, први старешина РПЦ у Београду, који је 1919. организовао евакуацију свештеника и њихових породица пред доласком бољшевика. Свима је помогао, осим себи. У договору са супругом, из Русије је отишао сам, будући да су му оба сина, белогардејца, оболела од тифуса. Веровао је да одлази накратко, а у егзилу је остао пуних 20 година.

У БЕОГРАДУ је предавао у Првој руској гимназији. У просторијама мензе за руске избеглице, у Улици краља Петра, служио је прво бдење уочи Мале Госпојине и литургију на дан Рођења Пресвете Богородице, и од тог тренутка званично постоји руска парохија у српској престоници. Толико је био цењен међу српским свештенством, да је патријарх Варнава умео да замоли митрополита Антонија „Дај ми мало твог Петра“. Један је од најзаслужнијих за зидање Цркве Свете Тројице на Ташмајдану, као и Иверске капеле на Новом гробљу. Умро је 1940. и сахрањен у Иверској капели.

ЈОВАН ШАНГАЈСКИ ЧУДОТВОРАЦ

МЕЂУ руским емигрантима нашао се и Михаило Максимовић, рођен у Адамовску, у Харковској губернији. Породица Максимовић је у 18. веку избегла пред Турцима из Србије у Русију. Михаило је завршио војну школу и правни факултет на харковском Царском универзитету. По доласку у егзил, радио је као продавац новина. У Београду су га сви знали јер је и зими и лети ишао бос. Временом је дипломирао и теологију, и замонашио се у Миљковом манастиру, код Свилајнца, као Јован. После рата послат је као епископ РПЦ у Шангај. Затим је био архиепископ западноевропски, а последњих година служио је у Америци. Тих последњих деценија спроводио је подвиг неспавања и ноћи је проводио у молитви. Умро је 1966, а Руска загранична црква прогласила га је за свеца – Јована Шангајског Чудотворца.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here