ИЗ ПРОЗОРСКОГ окна стана двочлане грађанске породице Вуловић осамдесетих година прошлог века извиривао је клима-уређај, једини у целом улазу. Лета су, све до поткрај те деценије, била мање топла од потоњих. Супружници из расхлађеног стана ипак их нису проводили у радничким одмаралиштима на Јадрану, већ радије у Паризу или Лондону. Доктор Димитрије Вуловић бринуо се, деценијама, о здрављу народног подмлатка СР Србије, иако је после Другог светског рата, будући да потиче из проказаног друштвеног слоја, морао да студира у Загребу. Касније се усавршавао у Америци и постао врстан стручњак. Када су клинца из комшилука довели пред његова врата са црвеним осипом по глави и телу, он га је прозвао Хијаватом и са лакоћом умирио забринуте родитеље. Докторка Тања Вуловић није радила. Била је пореклом Рускиња. Кћи „белих“ Руса, лекара, говорило се, чак, дворских. И толико се, отприлике, у улазу и око њега данас зна, или нагађа, о докторки и њеном пореклу. Неки у комшилуку би, вероватно, желели да чују више, али, нажалост, онако радознали, већ годинама немају кога да питају.

За крсну славу – у улазу данас већ постоји несугласица о ком свецу је конкретно реч – у кућу Вуловића, уметнуту пре више од пола века, у атеистичко време, у објективно привилеговану средину, долазио је свештеник. Ова грађанска породица није делила светоназор чак ни с натпросеком свог комшилука, али, управо господски, од њега није ни одударала. Зато је и остала у сећању свих који су ту живели и одрасли. У лепом сећању, али и непотпуном.

ТРЕЋИ улаз солитера Ц-12 Блока 2 новобеоградског експерименталног насеља, данас Париске комуне 8, није упамтио девојачко презиме драге и културне докторке Тање, пореклом Рускиње. По истом обрасцу, и Београд и Србија заборавили су део свог негдашњег становништва, довољно велик и самосвестан да би, у случају да је опстао, у новије време понео свечано знамење народности, а још касније славну титулу националне мањине. Уосталом, историја је овде била прејака – можда је чак више заборављала него што је уништавала. Насумични увид у београдски телефонски именик из 1938. открива грађане са руским, или немачким, или сефардским пореклом. А централа је већ била аутоматска, бројеви петоцифрени, није их било мало. Потомака тих људи, солидном већином, нема у нашој престоници. С друге стране, брдско породично име мушког коаутора овог фељтона носио је један једини инжењер из предратне књиге телефонских претплатника. Последњих година је тог презимена у Београду, чини се, стопут више него икад досад, и од њега не може да се побегне ни на фудбал, ни на кошарку.

МОГЛО би се очекивати да ће у прилог колективном урезивању царских изгнаника у нашу меморију ићи рођачко, руско порекло, блиско домицилним Србима – посебно њиховој придошлој, брдској варијанти – међутим, Београд у којем су живели остаци тог народа, онај који их је, реално, заборавио, био је све само не град идеализоване русофилије. Генерације су гледале ка Лондону, и даље, преко океана. „Идоли“ су потпалили високе пећи. А и Руси у Русији више нису били ти, него, барем идеолошки, њихови непријатељи. У близини стана докторке Тање била је основна школа названа по Лењину. Школа се одселила и добила име Пекића. Све се променило, више пута. И још се мења.

У СТВАРИ, за нас је данас све то само једна прича – са некада живим јунацима. И, помало парадоксално, о тој причи коју тек последњих година радо причамо остало нам је обиље архивске грађе, сведочанстава. То и не чуди, јер је међу руским исељеницима био лавовски део елите већински неписменог али ипак огромног народа.

Најмање упућени се питају: откуда у Србији, у једном временском одсечку, толики људи који говоре језик сродан нашем, језик који, услед недовољног учења, али и Вукове реформе, Срби једва да разумеју? У најкраћем, донели су их олујни дани и године које су промениле свет, а реч је о Великој октобарској револуцији и грађанском рату између „црвених“ и „белих“ који је потом уследио. Наша, занимљивостима пословично оскудна обрада прошлости, готово без популарне компоненте, после таквих констатација обично самозадовољно ставља тачку – онда збирке таквих досадних параграфа од ученика удаље и историју и школу. И убрзају… како оно беше? Заборав?

Шта су у Србији радили толики Руси? Како су живели? Да ли су били срећни? Како смо их гледали? И где су – нестали? И зашто? Ћутање. Ма, то знамо. Мислимо да све знамо. Срећом, у новије време се појавило више добрих научних одговора на ова питања, а ми ћемо овим фељтоном настојати да их сажето представимо јавности, интригираној једном занимљивом телевизијском серијом.

БРОЈКЕ говоре да је из Русије отишло онолико људи колико их је почетком века живело у два највећа града, Москви и Петрограду, односно, да се на Балкан доселило скоро дупло више људи него што их је тих година живело у Београду или Софији. Процењује се да је у Србију дошло између 40.000 и 50.000 руских избеглица. Много квалитетних људи је у кратком временском одсечку живело на релативно малом простору, променивши га у већој мери него што би могли своју готово бесконачну земљу.

Професор Мирослав Јовановић, у књизи „Руска емиграција на Балкану: 1920 – 1940“, издвојио је шест етапа у животу тих избеглица на нашим просторима. Прва је период досељавања, с почетка двадесетих година. Затим, од 1923. до 1926, период прихвата и првог таласа одсељавања, када се укупан број руских избеглица на Балкану усталио на око 70.000. У трећем периоду, периоду консолидације, крајем двадесетих и почетком тридесетих година 20. века, после брзог и масовног одласка великог броја људи у срећније делове света, селидбе су успорене, а видљиве су и назнаке боље адаптације избеглица на нову средину.

УСЛЕДИО је, до краја деценије, период асимилације, па неславно ратно време и, на крају, поратна, завршна епоха – трајног одласка са Балкана или потпуне асимилације. Услед политичких промена изазваних Другим светским ратом, број руских избеглица и њихових потомака опао је до бројке од око 10.000 на читавом Балкану.

Двојица младића из центра Београда у освит деведесетих година наследила су громби капуте од свог рођака, старог Мосусова, руског емигранта. Говори се да је та одећа, ономад, била шивена да наживи свог власника.

 

РАЗВЕЈАН НАРОД ПО СВЕТУ

ПРЕВРАТИ на трону из 1917. године, посебно Октобарска револуција (државни удар) и Руски грађански рат 1920/’21. године, условили су изгон огромног броја људи из Русије. Они су се развејали по Европи и свету, а значајан део њих је доспео и на Балкан, где су дуже или краће време живели и стварали. Већ у време пораза трупа Руске армије генерала Врангела и њиховог одласка из Русије 16. новембра 1920, више од два милиона људи било је ван земље. Била је то прва масовна политичка емиграција савременог доба. У оквиру ње, 220.000 људи се доселило на Балкан.

Извор: Вечерње Новости.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here