По досељавању у Краљевину СХС, већина руских емиграната, због велике незапослености, била је принуђена да прихвата послове који су били испод њиховог друштвеног сталежа и образовања.

Из Русије је током 1919. и 1920. претежно емигрирало одрасло, мушко, радно способно становништво, старо између 20 и 45 година. Њихов проценат се до Другог светског рата кретао између 62 и 65 одсто, док је деце и омладине било три пута мање. Због ниског наталитета, проценат деце временом додатно опада, а број старих неумитно расте.

У почетку је било и далеко више мушкараца него жена, чак две трећине. Била је то директна последица доласка на Балкан Врангелове армије. После пристизања „белих“ јединица, средином 1922. године, пописано је више од 17.000 мушких избеглица и око 7.000 жена. Тек са организованим одласком бивших војника Руске армије на рад у западну Европу, од средине двадесетих, разлика између полова полако се смањује.

Скупина руских избеглица била је доста хомогена и они су се, пре свега, декларисали као Руси, а тек после тога су се међусобно разликовали према социјалном пореклу и ранијем друштвеном статусу. За своје ново окружење, и племство и сељаци били су само – избеглице.

ПО ДОЛАСКУ у Краљевину СХС, већина нагло пада на друштвеној лествици. На Балкану су се затекли у релативно сиромашним, руралним срединама које нису могле да им пруже адекватну социјалну помоћ, јер су и саме, због рата и разарања, имале великих привредних и социјалних проблема. Понуда послова на локалним тржиштима рада била је лоша.

Принуђени да се прилагоде новонасталој ситуацији, „бели“ прихватају послове далеко испод свог друштвеног сталежа и образовања. Хара незапосленост. Сергеј Николајевич Палеолог, Владин опуномоћеник за руске избеглице у Краљевини, у писму од 20. фебруара 1921. године краљу Петру Карађорђевићу, наводи да се чак три четвртине придошлих Руса налази у веома тешком положају, без сталног извора прихода.

Средином двадесетих година само 20 одсто њих обављало је неке интелектуалне послове, а 60 одсто радило је тешке физичке послове, без обзира на образовање или „плаву крв“. Како сликовито описује историчар Мирослав Јовановић у књизи „Руска емиграција на Балкану“, нагло се смањује број „белих оковратника“ и битно повећава проценат „плавих“.

НАЈГОРЕ су прошли доскорашњи официри и политичари, али и земљопоседници, судије, адвокати и правници. У емиграцији се одједном повећао проценат оних који су се бавили једноставнијим интелектуалним занимањима, као што су техничари, технички помоћници или цртачи у бироима, па је из тога јасно да су се инжењери и архитекте сналазили и прихватали једноставније послове да би преживели. Нагло расте и број домаћих професора. Често су то били бивши професори основних и средњих школа, па и факултета, али и официри, правници, чиновници са високим образовањем, који су сад држали часове математике, физике, хемије, латинског и француског језика, али и клавира.

„У најтежем положају налазе се војна лица, административни радници и правници, за које је основна препрека незнање српског језика и туђе поданство, а главни разлог незапослености мала потражња њиховог рада од стране локалног становништва и установа Краљевине,“ писао је Сергеј Николајевич Палеолог.

ВЕЛИКИ број „белих“ радио је на пословима обичних индустријских радника, у занатским радионицама, пољопривреди – све што може да им обезбеди било какву зараду. Некадашње аристократе и генерали постајали су таксисти, собари, продавци цвећа, обућари… Неколико руских генерала отворило је мале обућарске радионице у престоници, а један је чак постао чувени обућар, који се прославио јахаћим чизмама. У исто време, генерал Шкуро, „херој грађанског рата“, продавао је крајем тридесетих година новине испред Народног позоришта, у Београду.

У то време није био редак призор да пуковник у пензији са метлом у рукама чисти и дежура на мосту Нови Сад – Петроварадин. Бивши виши дворски чиновник чистио је кромпир у кухињи, жена генерал-губернатора стајала је за тезгом, а бивши члан државног савета напасао је краве… Жене официра постајале су праље и радиле као служавке. Појавити се у добром оделу, јести у помодном ресторану – то је било недолично. То су могли себи да дозволе само шпекуланти.

ПОМОЋ избеглицама пружали су бирои рада при Државној комисији и Сверуском Земском Савезу. Али, избегли су у највећем броју случајева могли да рачунају само на неквалификоване, махом тешке физичке послове.

Ипак, нису сви доживели деградацију. У најбољем положају били су професори, свештеници, инжењери, техничари, лекари, геометри и педагози са специјалним вишим образовањем, који су нашли ухлебљење у српској државној служби.

Појединци су, такође, искористили могућност за отварање властитих фирми. Поред обућарских радњи, отварали су кројачке, ковачко-шлосерске и столарске радње, трговине, као и специјализоване руске ресторане и кухиње, занатско-уметничке радионице и лекарске ординације. Један број придошлица покушао је да организује пољопривредна добра. Тако су у околини Смедерева „бели“ узели под аренду винограде и организовали прераду грожђа и производњу вина.

ИЗУЗЕТНО висок проценат људи са факултетским образовањем и готово потпуно одсуство неписмених чинили су Русе крајње необичном групом у претежно руралним балканским друштвима, где су људи са факултетском дипломом били реткост. У Србији је око 80 одсто популације живело на селу, а половина нације је била неписмена. Због своје образованости, Руси су били карактеристични и лако уочљиви. Две трећине њих говорило је бар још један језик осим руског.

То им најчешће није помагало. Мале залихе новца и накита које су понели из домовине брзо су потрошене, а до посла и зараде су долазили тешко и нередовно. Ухлебљење су тражили не само радно способни, већ и велики број инвалида и рањеника.

Чак и када су успевали да се запосле, Руси су добијали најнижу плату. Дешавало се да послодавци одбију да дају посао неком руском генералу или пуковнику, изговарајући се да им је тешко „да од њих траже да раде“. Плата руских војника у Пограничној стражи Краљевине СХС каснила је по цео месец. Руски професори су имали и дупло мање плате од колега Мађара. Само пет руских педагога у читавој земљи имало је звање професора, док су сви остали били само „привремени наставници“.

ИПАК, треба рећи и да је од 100 руских научника и професора, колико је дошло у Србију, њих 11 стекло звање академика Српске Краљевске академије (касније САНУ). Велики број Руса је радио у позоришту, као балерине и балетани, оперски певачи, чланови хора и оркестра, глумци, редитељи, сценографи, костимографи, шминкери. Избеглице су биле и истакнути архитекти и професори.

Руски официри се нису утапали у општу масу. Они су образовали руске колоније у фабрикама. Дању су обављали тежак посао, а после њега су поново постајали поморски заставници, капетани, генерали. Снагу да преживе давала им је само једна мисао – да ће се све окончати када успеју да ослободе „мајчицу Русију“.

 

 

ПОСЕБАН ТРЕТМАН

ЗА РАЗЛИКУ од осталих балканских држава, Краљевина СХС је од почетка руским грађанима, који су у земљу имигрирали још 1919. године, дала службени назив „руске избеглице“. На тај начин руске избеглице су биле директно заштићене српским законима, што је њихов положај у великој мери чинило различитим у односу на друге странце. У другим балканским државама Руси су, напротив, били третирани као и сви остали страни држављани.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here