Руски емигранти подарили су Србији нови изглед, дарујући јој светлији, космополитски лик. Али било је и тамнијих нијанси, у складу с временом. Калмици су радили у цигланама и били најбољи џокеји, а касније шофери.

ИЗГНАНИЦИ из Русије, осим великог броја православних богомоља – што је и очекивано – у Србији су подигли и будистички храм. То је заоставштина Калмика, монголског народа, становника руске империје. Ти потомци Џингис-кана одано су служили као коњица, уз раме са козацима, чувајући јужне границе царства. По њима се данас зове руска република Калмикија. Током превирања и револуција, сврстали су се са „белима“, уз Колчака, Дењикина и Врангела, па је, преко Дубровника и Зеленике, неколико стотина њих доспело у Београд. У њему је 12. децембра 1929. освећен њихов храм.

Калмици су били сиромашни емигранти из Русије, али су, ипак, Београду оставили једну грађевину, по којој је наш главни град био први у Европи. Будистички храм. Налазио се у Учитељском насељу, под Коњарником, у данашњој Будванској, ономад, логично, Будистичкој улици. Београд после Великог рата, вапијући за обновом и доградњом, био је окружен појасом циглана и црепана – чији се остаци у данашње време могу видети, рецимо, у Вишњичкој бањи – и управо у тој привредној грани удомили су се будистички досељеници. Радили су предано и напорно, и Београд им је био захвалан. Били су и најбољи престонички кочијаши, џокеји, касније и возачи, а жене – кројачице.

РУСКО царство, као свака ваљана империја, није било мононационална држава – мање од половине становника чинили су поданици руске народности. То је и навело неке украјинске мислиоце да, с обзиром на исходиште већине емиграције на југу Империје, покушају да их присвоје. Избеглице су се, међутим, у Варни (Бугарска) изјашњавале о националности, и тамо их се само 13 одсто декларисало као Украјинци.

Руски емигранти су, дакле, подарили Србији нови изглед, дарујући јој светлији, космополитски лик. Али било је и тамнијих и намргођених нијанси, у складу с временом кроз које је свет пролазио. У једном француском филму, зграда београдске Главне поште послужила је као московски хотел. Та грађевина, претеће робусна и „смртно озбиљна“, заиста одговара тоталитарном поретку, макар био у Москви, или у Берлину. А и ту је прсте умешао један Рус.

НА КОНКУРСУ за градњу објекта Поштанске штедионице наспрам нове Скупштине, импозантних пропорција, победио је рад младих загребачких архитеката Јосипа Пичмана и Андрије Барањија. Модернистичка фасада се никако није допала конзервативном естаблишменту, говори се, ни краљу Александру. Министарство грађевине је, зато, усвојило предлог за фасаду руског архитекте Василија Андросова, стручњака за градњу – цркава. Рођен 1872. у Одеси, петроградски дипломац, до 1918. и емиграције био је ангажован при Министарству просвете и Светом синоду РПЦ. По Србији је пројектовао и Храм Светог Ђорђа на Бановом брду, цркве у Лесковцу, Радовању, Сијаринској Бањи…

Млади Пичман касније се убио, а, колико се зна, изглед фасаде београдске Главне поште није био директан повод за то.

ПОМЕН КРАЉУ ОД 49 ДАНА

КАЛМИЦИ су по вероисповести будисти-ламаисти, који за свог врховног верског поглавара признају тибетанског далај-ламу. У знак захвалности, по смрти краља Александра они су у својој пагоди одржавали помен за покој душе читавих 49 дана. Временом, интегрисали су се у друштво, многи су се ородили са Србима. Црвену армију у Србији, међутим, нису желели да сачекају. Раселили су се ка западу, па за будистичким храмом у Београду после рата, једноставно, није било потребе.

НИСУ ни све руске архитекте били старог кова. Првенствено млађе. Један од њих, Григорије Самојлов (1904-1989), рођен у Русији, звање је стекао у Југославији. Пре рата је пројектовао прво отмене градске куће, а затим и зграду Пензионог фонда чиновника Народне банке (у којој је данас Позориште на Теразијама), Цркву Светог архангела Гаврила, поред Партизановог стадиона, као и неколико објеката задужбина. После рата, дао је ауторски потпис на зграде Машинског и Технолошког факултета у Београду, а учествовао је и у реконструкцијама палате САНУ и Хотела „Москва“.

Григорије Самојлов био је дугогодишњи професор Архитектонског факултета у Београду. Петар Анагности такође. Из његове књиге, деценијама се учила Нацртна геометрија.

У тој, „јуниорској“ генерацији руских архитеката у Југославији, истакли су се и Андреј Папков, Александар Медведев, Леонид Макшејев и Павле Крат. Последње поменути је пре рата интензивно сарађивао са Драгишом Брашованом, који је прешао пут од корисника историјских архитектонских алата, до модернисте. Брашован је хвалио свог способног калфу, а овај се, по ослобођењу 1944, Београду одужио – уништењем једне од најпознатијих градских фасада.

ПОШТАНСКА зграда код Железничке станице, дело Момира Коруновића у савременом српско-византијском стилу, једином аутентичном са наших простора, била је оштећена од бомбардовања. Павле Крат је фасаду „ољуштио“ и сахранио овим речима: „Сама архитектура старе поштанске зграде била је типичан пример неуспелог искоришћавања наслеђа нашег народног неимарства, преоптерећена стилским елементима.“ За многе данас, све је то било једно велико светогрђе. Неки, ипак, цитирају изворе да Коруновић није много марио за функционалност објекта, да је Крат то исправио, а једног од аутора овог фељтона оригинална фасада подсећа на наборано лице какве бабе, или у бољем случају на гробницу. Наши извори не нуде детаље Кратова живота после реконструкције поште. Пише, понегде, да је 1948. као „стаљиниста“ испоручен СССР-у. А онда, спекулише се да је „1951. завршио у Сибиру“, да је убијен, да му се „губи сваки траг“. Међутим…

У ЈЕДНОМ интервјуу, познати совјетски архитекта Владимир Сомов, аутор позоришта чудноватих форми и имена „Достојевског“ у Великом Новгороду, на питање који су архитекти на њега имали највећи утицај, рекао је ово: „Не могу рећи да је на мене утицао само један архитекта… Тада, 1953, сви су били приморани да пројектују у стилу италијанске ренесансе, ништа друго није било добродошло. Мада, вероватно је постојао један архитекта који је одредио мој будући рад. После дипломирања на Универзитету био сам отпослан у Астрахан. Радио сам тамо годину и три месеца. Један од наших емиграната из Југославије, архитекта Павел Крат, дошао је у то време тамо. И ја сам видео потпуно нову модерну европску архитектуру. Он је дизајнирао – ја сам гледао и учио. Када сам одлазио из Москве, имао сам кофер пун албума: класична архитектура, Паладио, Витрувије. Све сам то оставио у Астрахану, тај кофер мог знања, мог образовања. Тако је Крат отворио моје очи ка западној архитектури.“

На нашим историчарима архитектуре сада је да купе авионску карту до Астрахана, и да истраже њима непознато деловање Београђанина Павла (Павела) Крата. А ми смо, као новинари, извели још један доказ да се Земља окреће, односно, да свет никад не мирује: Павле Крат, ученик славног српског градитеља Драгише Брашована, после Другог светског рата је ширио славу модерне архитектуре по Русији, земљи чији мајстори су после претходне велике војне подигли општи ниво неимарства и естетике – у Србији.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here