„Аеропут“, прва југословенска ваздухопловна компанија, основан је 1927. године. Водећу улогу међу пилотима имала су тројица ветерана из Првог светског рата, емигранти из Русије

 

ЉУБЉАНА, рано јутро 12. септембра 1933. године. Аеродром је обавијен јутарњом маглом. Механичари завршавају свој део посла пред полетање, за оно време модерног, тромоторца „фармана“. Капетан Никитин са механичарем Тркуљом забринуто гледа у густе таласе јесење магле. Видљивост је мала: једва 50-100 метара. Авион већ касни петнаестак минута на лету за Сушак. Када је стигао и последњи заостали путник, капетан Никитин одлучује да полети. „Фарман“, уз заглушујућу буку мотора, нестаје у магли. Непуна два минута од старта чују се прасак и експлозија, и потом – гробна тишина. Оба члана посаде и шест путника прве су жртве компаније „Аеропут“ и нашег путничког ваздушног саобраћаја.

Поново Љубљана, а на календару је 15. јул 1936. Опет рано јутро и лет за Сушак. Пилот је Јарошенко, механичар је Анушић, а авион, за оно време такође модеран, „спартан“, исто тромоторац, стар тек годину дана, израђен према страној лиценци у фабрици „Змај“ у Земуну. Магла је притискала аеродром. Није била непрозирна, али је налетала у таласима с неједнаком густином. Јарошенко је вероватно био пред истом дилемом као и Никитин: одустати од лета, одгодити га, значило је признати своје несавршенство. Признати да је пре три године Никитин погрешио. Не, не одустаје се!

АВИОН је на истом старту, мотори брује, и летелица за тили час нестаје у магли. Неједнака густина и висина магле маме Јарошенка да је што пре „прескочи“ и исплива на плаветно, чисто небо. У томе не успева: услед наглог пењања, авион губи брзину, а он контролу над њим. Опет заглушујућа бука мотора и тресак. Авион се разбио готово на ивици аеродрома и однео у гроб оба члана посаде и свих пет путника.

У јавности се осећа нервоза, па и забринутост. Трага се за узроком удеса. Сада се већ теже прихвата „виша сила“, као у случају из 1933. године. Јасно, највише је изложен критичким погледима и „информацијама“ пилот Јарошенко. Он, наравно, не може да се брани. У новинама пише да је у последње време био нервозан и раздражљив. Препирао се са члановима посаде и колегама. Наводи се да је већ прилично стар (имао је 43 године!), проносе се и гласине да је ноћ уочи лета провео у бару, да је мало спавао… Брани га само руска колонија из Љубљане, нико више.

ВЕЛЕБИТ, јутро 22. августа 1940. Сребрни двомоторни „локид“ готово бешумно плови по лепом и мирном времену на редовној линији из Загреба за Сплит. За командама авиона је шеф пилота „Аеропута“ капетан Стрижевски. Механичар је искусни летач Петровић. Информације које је добио путем радија, да не раде гониометри (инструменти за утврђивање положаја авиона у ваздуху) у Сарајеву и на аеродрому Сињ, код Сплита, те да је у току ноћи у области Велебита и Динаре било невреме, Стрижевски је примио без посебне узнемирености, хладнокрвно, рутински. Трагедија је, међутим, и овог пута била потпуна. Прво је с посадом прекинута радио-веза. Затим је почело трагање за летелицом из ваздуха и са земље. Расписана је награда за било какву информацију о авиону, посади и путницима. После мукотрпног трагања и тешке неизвесности, стварност коју су трагачи открили била је сурова и поражавајућа. На врховима Велебита изнад Госпића „локид“ је брзином од 280 километара на час ударио у стење. Смрт је задесила оба члана посаде и свих девет путника. И опет је било много нагађања.

ДВА СПОМЕНИКА У ЗЕМУНУ

КАО подсетник на прве две катастрофе у нашем ваздушном саобраћају, на земунском гробљу налазе се, један уз други, два иста надгробна споменика, подигнута палим летачима Виктору Никитину и Михаилу Јарошенку. Испод имена старијег, Никитина, исписаног на руском језику, старим правописом, исписано је, на српском, и име његовог унука, пилота Александра Никитина.

ВРАТИМО се капетану Стрижевском. Зашто и како је настрадао? Поред мотива који су гонили Никитина и Јарошенка да се сваки лет мора извршити, Стрижевски је вероватно био оптерећен и неким личним мотивима и проблемима. Стрижевског је тада на аеродрому Сињ чекала кћерка. Отац ју је неизмерно волео. Често га је сачекивала на аеродромима и понекад летела са њим, проводећи све време у пилотској кабини. Пошто је знао да гониометри не раде, Стрижевски је вероватно одлучио да лети испод облака, долином реке Уне према Книну и Сињу. Авион је у одређено време и виђен изнад Кулен-Вакуфа. Густи облаци потискивали су га све ниже и ниже. Због високих брда, директно пробијање према Книну није било могуће. Стрижевски усмерава авион према југу, ка Јадранском мору. Висина лета од 1.600 метара подешена за долину Уне није довољна да се прелети Велебит. Густи олујни облаци свакако су бацали авион стотинак метара горе-доле. Претила је опасност да се заледе мотори и крила. Борба посаде с непогодом завршила се трагично. Кћерка капетана Стрижевског није дочекала оца…

Овако је Момчило Јосиповић, дугогодишњи летач ЈРВ и ЈАТ-а и стручњак за испитивање ваздухопловних удеса, пре више деценија описао прве три катастрофе наше предратне авио-компаније „Аеропут“. За све три је заједничко једно – учешће руских летача.

ПО ОСНИВАЊУ „Аеропута“, 1927. године, међу пилотима водећу улогу преузимају тројица ветерана Првог светског рата, емигранти из Русије: Виктор Никитин, Михаило Јарошенко и Владимир Стрижевски. Царска Русија је на фронт прва извела и четворомоторне бомбардере, али су се поменута тројица доказала као пилоти ловаца. Стрижевски, најзнаменитији међу њима, оборио је три непријатељске летелице. По доласку у Краљевину СХС, ухлебљење су нашли прво у војној авијацији, да би касније прешли међу цивилне летаче, међу којима су важили за најбоље. Старе норме летачког позива, усредсређене на храброст и извршење задатка по сваку цену, међутим, по правилу су и односиле животе најбољих, али и путника: у нашој земљи, летење је постало заиста безбедно тек после серије погибија педесетих година, када су новије генерације пилота као светињу истакле строго поштовање правила и непреузимање било каквих ризика.

КАПЕТАН Момчило Јосиповић летео је једне ноћи 1978. године за Скопље. Копилот на „Јатовом“ ДЦ-9 био је Александар Никитин, унук капетана Никитина настрадалог у Љубљани. Приликом маневра за слетање, нестало је електричне енергије у авиону. Брзом реакцијом посаде, квар је одмах поправљен. Исти тај Никитин и искусни инструктор Симоновић, у касну јесен 1981, беспрекорно су слетели на минхенски аеродром само са једним исправним мотором, заслуживши златну плакету за безбедност „Јата“ за ту годину. Александар Никитин летео је и на прекоокеанским летовима у златно доба велике југословенске компаније, на широкотрупном ДЦ-10. Имао је блиставу и срећну каријеру цивилног пилота, али је преминуо 1996, са само 50 година, од последица можданог удара. Да (летачка) крв није вода, наговестила је недавно његова кћерка Нина Никитин, уписавши пилотску школу.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here