На Русе који су наставили да живе у Југославији трагично се одразило заоштравање сукоба са СССР-ом и Титово „не“ Стаљину. По објављивању Резолуција ИБ почињу њихови прогони и хапшења

ЗАВРШНЕ борбе за ослобођење Београда и, касније, Југославије, и долазак совјетских трупа натерали су многе „беле“ Русе да поново спакују кофере и крену у неизвесност. Међу њима је највише било припадника Руског заштитног корпуса и козачких дивизија, али и људи који су током рата обављали функције у Недићевом апарату. Али, било је и обичног света, који је током рата остао пасиван, али није желео да поново сретне сународнике од којих је две и по деценије раније побегао.

У земљи је на дан 1. новембра 1945, према извештају тадашњег совјетског амбасадора, остало 12.519 емиграната без југословенског или другог држављанства, само са папирима Руске царевине. Њих је чекала не баш светла будућност.

Нове власти су одмах по ослобођењу наложиле њихову обавезну регистрацију у склопу пописа страних држављана. Сви емигранти који су се пријавили задржани су у притвору, па је морао да интервенише Савез совјетских патриота, који је помагао партизанима све време рата и имао релативно пристојне везе. Овај Савез је одмах преузео зграду Руског дома. Руски сликари у њему су осликавали совјетске руководиоце, и одмах се, како каже Александар Животић у зборнику „Руски некропољ у Београду“, почело са припремом обележавања Октобарске револуције.

У РУСКОМ дому, који убрзо преузима амбасада СССР, обавља се и евидентирање избеглица за потребе совјетских безбедносних служби, али и одржавају марксистичка и лењинистичка предавања. У пролеће 1945. регистровано је Удружење грађана пореклом из СССР. Задатак новог друштва био је да приближи емигранте Совјетском Савезу, али и упозна житеље Југославије са руским достигнућима у уметности, науци, економији. Организовали су курсеве и читаоницу.

Руси су се окупљали на предавањима и приредбама у Савезу земљорадничких задруга, биоскопу „Авала“ и Народном позоришту. Последња велика свечаност било је „Свесловенско вече“, одржано у августу 1945, у сали Драмског позоришта, коме је присуствовао и Моша Пијаде. Али, упркос труду, интересовање избеглица за рад удружења није било велико.

Указом Президијума Врховног совјета СССР, 14. јуна 1946, руским емигрантима у Југославији одобрен је упис у књиге совјетских држављана. Захтеве за добијање руског држављанства поднело је 4.150 људи, а добило га је 1.300. Међу њима су, каже Животић, били и учесници НОБ Вруч и Кисељев, професори универзитета Вакулин, Розов, Игњатовски, Абакумов, Черњавски, Алексејев, доктор економских наука Говјадо, настојници цркава у Београду и Сарајеву… Скуп емиграната који су постали совјетски грађани одржан је у Коларчевој задужбини, 3. новембра 1946. и са њега су упућени телеграми захвалности Стаљину, Молотову и првом човеку Президијума Николају Швернику.

НЕПОЗНАТ БРОЈ ЛОГОРАША

НАЈМАЊЕ 108 Руса остало је заведено у Регистру заточеника Голог отока. Како тврде Мирослав Јовановић и Алексеј Тимофејев у предговору Регистру, ово није ни половина оних који су се нашли на пакленом острву. Прави број се никада неће утврдити, јер су, по признању бившег управника логора Анте Раштогорца, документи уништени. Међу логорашима је било и девет учесника Октобарске револуције.

МЕЂУ онима који су искористили добијање држављанства и вратили се у матицу били су и потомци писца Лава Николајевича Толстоја. Упркос томе што су узели совјетско држављанство, многи Руси наставили су да живе у Југославији. Управо на њих најтеже се одразило заоштравање сукоба са СССР-ом и Титово „не“ Стаљину. Убрзо пошто је објављена Резолуција ИБ крећу прогони и хапшења.

Први је ухапшен Александар Марков, радник предузећа „Југоштампа“, а за њим и Антоније Боримович. После Београда, хапшења се шире на Аранђеловац, Сарајево, Нови Сад… Совјетско Министарство спољних послова промптно реагује и тражи од југословенске дипломатије званично објашњење. Стиже одговор да је Боримович ухапшен „због вођења контрареволуционарне пропаганде“. Совјетска амбасада улаже протест не само због овог, већ и због других хапшења.

Иза решетака су се нашли Руси различитог профила и из различитих разлога. Неки су, попут Анатолија Борисовича Золотарјева, службеника сточарске фарме, ухапшени само због „слабог рада“.

СОВЈЕТСКИ представници узалуд су тражили да обиђу ухапшене и оптуживали југословенско руководство за репресију. Ученик је добро научио лекцију од учитеља: као некад српски комунисти у Стаљиновим тамницама, сада су и совјетски држављани у српским притворима месецима држани без истраге, оптужнице, и суђења. Москва је тврдила да су батинани, изгладњивани и изнуривани, а чак ни исцрпљенима и болеснима није дозвољавано да примају пакете с храном. Положај притвореника сваким даном се све више погоршавао, али не само руских, него и југословенских, тако да Руси суштински нису били у горим условима него домаћи.

Већина Руса држана је у притвору између пола године и годину и по, после чега би били осуђени на онолике временске казне колико су већ провели у затвору. По пуштању на слободу, протеривани су из Југославије.

Међу ухапшенима био је и чувени декан сарајевског Правног факултета, историчар, професор историје права и хералдичар Александар Соловјев и његова супруга Наталија. Соловјев је све до 1947. био редован професор на београдском Правном факултету, а онда је послат као „испомоћ“ на новоформирани сарајевски факултет.

УХАПШЕН је 1949. под оптужбом да је од делегације правника из Бугарске примио текст Резолуције ИБ. У сарајевском притвору био је пола године, плус још годину у сремско-митровачкој казниони. Његова супруга је после пола године пуштена на слободу због недостатка доказа, а њихов малолетни син је све то време био апсолутно сам. Соловјев је 1951. осуђен на годину и по затвора, колико је већ „одлежао“, изгубио је сва грађанска права, укључујући право на пензију. После суђења добио је рок од шест месеци да напусти државу. С породицом се трајно преселио у Женеву, где је наставио универзитетску каријеру.

Они који нису ухапшени као „ибеовци“, хапшени су уз оптужбе да су током рата сарађивали са окупатором, а после рата наставили антијугословенску и антисовјетску пропаганду, сарадњу са страним обавештајним службама и да су радили на рушењу државног поретка.

АНАТОЛИЈУ Золотарјеву, техничком руководиоцу државног сточарског добра „Црвени брегови“, код Неготина, на душу је стављена саботажа: да је изазвао масовно разболевање и угинуће стоке. Андреј Филипенко, ратни секретар команданта Руског заштитног корпуса, оптужен је да је током рата скупљао добровољце за борбу против Црвене армије и НОВЈ. Сузана Велубекова је окривљена да је за време рата била певачица и проститутка у чувеном ресторану „Казбек“, чиме је наводно наставила да се бави и по ослобођењу, ширећи антијугословенску пропаганду.

Бранећи своје право да суде овим грађанима, југословенске власти су тврдиле да они никада нису добили испис из југословенског држављанства. Совјети су, пак, тврдили да Београд хапси само оне „белогардејце“ који су узели совјетско држављанство, док они који нису узели држављанство заузимају високе положаје у државном апарату.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here