Велики број руских емигранaта је управо у Београду и Југославији стекао међународну научну репутацију. Били су оснивачи, професори, па чак и декани многих факултета

МАЛА Србија – и нешто већа Југославија, у једном тренутку су постале стециште потомака великих људи из највеће земље у свету. Тако су код нас избегли и потомци славног Лава Николајевича Толстоја. Толстој и његова жена Софија Андрејевна имали су 13 деце. Њихови унуци Илија (Иља) и Владимир емигрирали су у Србију после Октобарске револуције, и ту живели све до 1945. Илија је становао у Београду, а Владимир је радио као агроном у Новом Бечеју. Илија је имао сина јединца Никиту, рођеног у Вршцу 1923. године. Никита је био чувени слависта, академик неколико академија у свету, међу којима и САНУ. Владимир је имао два сина – Олега, који је био сликар, и Илију, који је радио као професор. Сви су 1945. године отишли у Совјетски Савез.

Осим Толстојевих потомака, са „белима“ су у Србију дошли и потомци Пушкина и Љермонтова (живели у Белој Цркви, тадашњем, после Београда и Сремских Карловаца, највећем центру руске емиграције), затим рођени брат писца Михаила Булгакова, унук познатог сликара Ајвазовског…

МЕЂУ потомцима познатих нашао се и кнез Андреј Гардењин. Са мајчине стране био је потомак породице кнеза, пуковника Николаја Рајевског, по коме је Толстој изградио лик грофа Вронског у „Ани Карењиној“. Мајка му је била Милица Васиљевна Рајевски Егер, која је као дете с родитељима емигрирала у Србију и ту упознала руског племића, бившег царског капетана Александра Гарденина. Кум на венчању био им је стрип-цртач Јуриј (Ђорђе) Лобачев. Са очеве стране, Гардењин је био синовац грофа Владимира Илича Толстоја, унука Лава Толстоја. Мајчин отац, кнез Василије Рајевски, био је шумарски инжењер у Требињу, који је једва избегао усташку каму. Спасли су га Дубровчани, који су му помогли да побегне и пешице стигне у Београд. Неколико година касније усмртио га је тролејбус на пешачком прелазу код биоскопа „Звезда“. Андрејев отац Александар био је за време рата члан Руског заштитног корпуса, због чега је морао да бежи пред Црвеном армијом. Живот је скончао у Америци. Мајка, која се још пре рата развела, после рата се преудаје за Константина Константиновича Егера, првог професора сценског мачевања у Србији. Андреј Гардењин био је један од оснивача Мачевалачког клуба Црвена звезда, зачетник каскадерског покрета у Југославији и први историчар мачевања у Србији.

 

ПОТОМЦИ У ВОЈВОДИНИ

У СЕВЕРНОЈ покрајини Србије, Војводини, и данас живе потомци четрдесетак руских аристократских породица, међу којима и породица Панчулидзев. Портрет њиховог претка налази се у Георгијевској сали московског Кремља, као носиоца Ордена Светог Георгија. У Сомбору живи потомак славног генерала Сењавина, који је предводио руску флоту у борбама против Наполеона у Јадранском и Јонском мору. Руских потомака има и у Београду.

НЕМАЛИ број избеглих Руса је управо у Београду и Југославији овенчан славом. Георгије Александрович Острогорски (1902-1976), можда пре свих. Један од највећих византолога 20. века рођен је у Петрограду. У родном граду је завршио класичну гимназију, а због револуционарних превирања студије је наставио у Хајделбергу, где је 1925. докторирао са темом „Византијска пореска општина у 10. веку“. Уследили су боравак и усавршавање у Паризу.

Предавања из историје Источног римског царства држао је у Бреслау, данашњем Вроцлаву, од 1928, а на позив Београдског универзитета 1933. долази у Југославију и постаје предавач на Фиолозофском факултету. Ту се задржао све до пензионисања, 1973, а једно време био је и декан.

Заслугом Острогорског, у Београду је 1948. основан Византолошки институт САНУ, којим је он руководио све до смрти, 1976. године. Руски стручњак је пресудно допринео да наша престоница постане један од значајнијих центара за проучавање Византије у свету. Покренуо је часопис, глобално препознатљив, и омогућио широком кругу наших стручњака критички увид у изворе византијског порекла. Значајан је његов менторски рад са младим истраживачима. Острогорски је био творац тзв. Београдске византолошке школе, из које су потекли многобројни еминентни експерти.

АУТОРИТЕТ који је у византологији уживао Гeoргије Острогорски, констатује Милош Цветковић, почива на изузетно обимном и тематски разноликом научном опусу. Могло би се рећи да не постоји период у миленијумском трајању царства а да му није посветио пажњу. Најпознатије дело, „Историју Византије“, објавио је оригинално на немачком, 1940. Према многим мишљењима, то дело је и данас најбоља синтеза настанка, развоја и пропасти Ромејског царства. Острогорски се сматра научником који је упознао Запад са високим достигнућима руске византологије. За дописног члана САНУ изабран је 1946, а за редовног 1948. године.

 

Поменућемо још неке Русе – великане у нашој средини, свесни тога да ћемо се огрешити о неке друге. Георгиј Николајевич Пио-Уљски (1864-1938), научник из области термотехнике и специјалиста парних турбина, име је створио још у Царевини, а у Београду је био редовни професор Техничког факултета. За потребе Првог светског рата, пројектовао је парне турбине за гигантске оклопне бродове – дредноте – руске флоте. На факултету је био врло активан. Његов капитални уџбеник „Курс парних турбина“ без сагласности аутора је прештампан и у СССР-у. Залужан је за формирање Машинског музеја. Један је од оснивача Руског научног института у Београду и дугогодишњи председник Савеза руских инжењера у Краљевини СХС, односно Југославији. Краљ Александар одликовао га је Орденом Светог Саве трећег степена.

АЛЕКСАНДАР Јосифович Игњатовски (1875-1955), доктор медицинских наука, професор Универзитета, највећи допринос науци дао је у области болести крвних судова: експериментално је изазвао артериосклерозу код зечева храњених пуномасним млеком и жуманцетом. У Београд је стигао 1920, где је 1922. на тек основаном Медицинском факултету наставио универзитетску каријеру у статусу уговорног редовног професора интерне медицине. Једно време је био и декан. Готово две деценије, до децембра 1941, када је пензионисан, обављао је дужност управника Прве интерне клинике. За рад у Југославији одликован је Орденом Светог Саве и Карађорђевом звездом, за ревносну службу и лечење краља. Реактивиран је по ослобођењу Београда октобра 1944. и поново пензионисан већ наредног марта. У Скопљу је 1947. изабран за редовног професора интерне медицине. У главном граду Македоније је основао Клинику за интерну медицину и инфективне болести. Тамо је 1953. трећи пут пензионисан.

Теодор (Фјодор) Тарановски (1875-1936), правник и историчар руско-пољског порекла (није то била ретка комбинација, и међу митологизираним особама совјетским, Ђержински и Рокосовски, на пример, били су Пољаци), учио је у Варшави од чувених изучавалаца јужнословенског права. Редовни професор постао је са 36 година. По емигрирању, био је професор Правног факултета у Београду, где је систематски испитавао српско средњовековно право, нарочито Душанов законик. Написао је капитално дело „Историја српског права у немањићкој држави“, не зашавши у митолошка и наивна наклапања, тако пријемчива нама у скоријим деценијама 20, али и 21. века.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here