Популарност ликова које су руски цртачи стварали надмашивала је чак и многа славна имена америчке продукције. У Европи, а посебно у Француској, објављен је велики број београдских стрипова

ОСИМ што су код нас установили оперу и балет, Руси су „одговорни“ за развој једне популарније гране уметности у Србији, за стрип. Међу домаћим ауторима стрипа пре Другог светског рата, наиме, издвајали су се они из тзв. Београдског круга, а међу њима Ђорђе Лобачев, Никола Навојев, Сергеј Соловјев, Константин Кузњецов…

Популарност ликова које су створили надмашивала је код нас чак и многа славна имена америчке продукције, а доста београдских стрипова тада је објављено, рецимо, у Француској.

Јуриј Павлович Лабачов, посрбљено Ђорђе Лобачев, у том „кружоку“ је оставио најдубљи траг. Његово је чедо први домаћи стрип на националну тему, „Хајдук Станко“, као и „Баш Челик“, „Чардак ни на небу ни на земљи“, „Женидба цара Душана“, „Барон Минхаузен“, „Чаробњак из Оза“…

РОЂЕН 1909. у Скадру, у данашњој Албанији, где му је отац обављао дужност руског конзула, током балканских ратова Ђорђе Лобачев живео је у Црној Гори. Први разред гимназије похађао је у Новом Саду, а 1922. године прелази у Београд. Завршио је Руско-српску гимназију, а историју уметности дипломирао на Филозофском факултету. Изгубивши, 1934. године, посао у грађевинском предузећу „Батињол“, Лобачев је, да би опстао, почео да црта рекламе, а од 1935. је објављивао стрипове у више београдских листова.

– Јесте, испада да су Руси направили српски стрип. Поред мене, било нас је десетак – Београдски круг. Ја то објашњавам тиме што Руси у већини случајева нису имали стално запослење, а знали су да цртају – говорио је Лобачев 2000. године за недељник „Време“. – А у оно време од стрипа се могло живети. Ја сам био у изузетном положају зато што сам био сарадник „Политике“. У то време, „Политика“ није била само лист, то је био појам. Ваљда ће бити опет. Плаћени смо били боговски, моја прва плата била је већа него генералска. Односи у „Политици“ били су веома пријатељски. Ево, рецимо, ја могу да кажем да сам скоро био пријатељ са породицом Рибникар. Директор „Политике“ и цртач! У већини случајева, то су Бог и шеширџија. Било је то лепо време.

ДОШЛА су другачија времена. У „Историји југословенског стрипа“ Славко Драгинчић и Здравко Зупан наводе да је за време рата Ђорђе Лобачев за лист „Коло“ обрадио народну приповетку „Биберче“. Од ратног времена, Лобачев је помињао да је био на Сремском фронту. Александар Животић у тексту у књизи „Руски некропољ у Београду“ пише да је Лобачев после рата провео неколико месеци у притвору, јер је сарађивао са пронедићевским дневним листовима, у којима је објављивао карикатуре против СССР, Стаљина и Црвене армије. Е, управо тај човек ће 1966. нацртати први совјетски стрип…

Иако је такорећи цео свој век провео овде, Лобачев није имао југословенско држављанство. Био је један од апатрида. Као Рус, определио се за – совјетско. То је било после ослобођења, а пре свађе са Стаљином. Већ 1949, Лобачев је морао да спакује кофере. У друштву које се клело у сигурност радног места као у највећу светињу, он је добио отказ јер је – прегласно говорио!

Породица Ђорђа Лобачева поново је постала права избегличка. Нису могли у СССР, јер су и тамо били сумњиви. Зато су се привремено сместили у Румунији, као у чистилишту. Тамо је Лобачев, ипак, цртао карикатуре, али се и упознао са министром културе СССР-а.

КАДА је Стаљин издахнуо, могао је да продужи до прапостојбине коју није познавао, и постао Лењинграђанин. У време када су Руси масовно емигрирали на Балкан, тај град се звао Петроград, а пре тога, као и данас, званично, Санкт Петербург, а у Србији једнако – Петроград. Све се испретумбало за тих неколико деценија, као никад пре. Југословенски Руси су постајали Совјети. А милионским градом-херојем Лењинградом пронео се глас да постоји један цртач који не пије и све радове предаје на време… Таквога су сви хтели.

Тако је Ђорђе Лобачев у Совјетском Савезу постао илустратор. Али та земља је наставила да се опире разним тенденцијама у уметности – Стаљинов наследник Хрушчов је модерно сликарство сматрао „педерским“ – па су мрко гледали и на цртање стрипова. То је сматрано за западњачку изопаченост која квари омладину, што је ономад била и суштина смртне пресуде Сократу.

ПРВИ модеран стрип објављен у СССР 1966. године био је „Ураган долази у поноћ“. Аутор – Јуриј Лабачов (тамо су његово име изговарали како треба). Требало је да изађе у 12 наставака, у дечјем часопису, али је убрзо јављено „одозго“ да то чудо мора да се избаци. Тврдио је Лобачев да је у СССР-у тада могло пристојно да се живи од илустрације, па је, бар економски, лако преживео и без стрипа. Београдски цртач, који је пре рата радио илустрације за Гецу Кона, сада је обогаћивао руска издања књига југословенских аутора.

 

– Мој менталитет је београдски, такав је и остао. У Русији нисам могао да схватим разне ствари. Али, слушајте, живот треба узети такав какав јесте, као и људе – говорио је Лобачев за „Време“. – Јако сам се обрадовао кад је 1964. дошао Милорад Панић Суреп, и тада се већ могло путовати у иностранство на нечији позив. Милорад је једно време био министар културе. То је било смешно. Добио сам позив од милиције у Лењинграду, а они су свакако све знали о мени, и питају ме хоће ли они мене пустити, пошто сам ја био протеран као непожељни елемент…

ДОБИО је дозволу за улазак у Југославију и упутио се ка Београду, и у хотел „Праг“.

– Воз је тог дана задоцнио и стигао у један после поноћи. Кренем са својим коферчетом у хотел „Праг“, а тамо кажу – немамо соба.

Одмах сам помислио, е, ова земља гради социјализам, чим немају собе док неко не телефонира. Добро. Ту ноћ сам шетао Београдом. Обишао сам Дорћол, Чубуру, Палилулу, и смешан и чудан осећај сам имао: све знам, али у исто време не знам ништа. Ујутро сам отишао код Панића, он је узео телефон, дао ми цедуљу и послао ме у „Праг“. Кад тамо, има соба, били су невероватно љубазни. Идуће године, ја опет одем у Југославију… Сваке године сам за „Забавник“ доносио по један или два стрипа, тада сам их пет урадио само за њих. А пре, док сам био Београђанин, урадио сам им три. После 1968. године могло је да се путује сваке друге године, а чим се опет могло сваке, долазио сам сваке. И то је трајало до 1990, када се и код вас овде и у Совјетском Савезу направио читав букет од тих држава. После тога неколико година нисам долазио.

У СССР-у, стрипове су почели да цртају тек почетком осамдесетих, али то је већ било доцкан: публика се у међувремену навикла на цртани филм, па стрип није успео.

Ђорђе Лобачев, Јуриј Лабачов, умро је у Петрограду, 2002. године, као најстарији активни цртач стрипова на свету.

ЗВЕЗДЕ „МИКЕ МИША“

У БЕОГРАДСКОМ стрип-часопису „Мика Миш“ прославило се више цртача – руских емиграната. Један од њих, Никола Навојев, аутор суперпопуларног „Малог морепловца“, своја последња дела радиће у болесничкој постељи, у којој је 1940. и преминуо од туберкулозе, са само 27 година.

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here